volela bih da mogu da kažem da nisam odavle

Fond za mlade talente poslao je i-mejl mom sinu da otvori račun kako bi mu uplatili 320.000 dinara kao nagradu za prošlogodišnje međunarodno takmičenje iz matematike. Presrećan je otišao na svetsku juniorsku naučnu olimpijadu u Južnu Koreju, vratio se još srećniji sa srebrom u rukama, ali je radost kratko trajala. Morala sam da mu saopštim da je Fond pogrešio i da neće dobiti nagradu, već kaznu zato što je kao osnovac pobedio srednjoškolce!

Tako počinje svoju priču za „Blic” Magda, majka najtalentovanijeg matematičara u Srbiji Teodora fon Burga, petnaestogodišnjeg genija koji je preksinoć ponovo „oduvao sa crte” mnoge starije kolege i zapanjio matematičke znalce svojim talentom. Međutim, po svemu sudeći, neće dobiti nikakvu nagradu niti priznanje od svoje zemlje.

Teodor se do sada 12 puta takmičio i svaki put donosio je medalju. Prošle godine pobedio je srednjoškolce na takmičenju i ove godine bio je obavešten da će dobiti novčanu nagradu od Fonda. Otvorio je račun, a onda je meni objašnjeno da su pogrešili. Navodno, ne mogu da ga nagrade jer nije bio srednjoškolac kada je pobeđivao, bio je još u osnovnoj školi! Srednjoškolci će dobiti nagradu, a on neće – kaže majka mladog matematičara, koji je samo u ovoj godini osvojio pet medalja, zlatnu i četiri srebrne.

Magda je samohrana majka i sinu pokušava da obezbedi dodatne časove držeći časove engleskog jezika.

Juče se oglasila i Unija sindikata prosvetnih radnika Srbije apelujući na srpske prosvetne vlasti da dodele Teodoru ne samo zasluženu nagradu već i stipendiju iz Fonda za talente.

U Fondu za mlade talente nisu hteli ništa da objašnjavaju, već su nas uputili na svoju službu za medije u kojoj juče nikog nije bilo.

Teodor fon Burg je, kao učenik osnovne škole, prvi u istoriji matematičkih takmičenja pobeđivao srednjoškolce i s njima se već četiri godine takmiči u ekipi Srbije na svim matematičkim „Balkanijadama” i svetskim olimpijadama znanja.

Leonardo Erdelji, predsednik Unije sindikata prosvetnih radnika, kaže za „Blic” da će se članovi Unije rado odreći dela svojih plata da se dečaku pomogne.

– To dete je nacionalno blago! On je veći ambasador Srbije od bilo koga! Hoću da se odreknem dela moje plate za njega. Fond za mlade talente ima neverovatna obrazloženja da nije predviđeno pravilnikom da dobijete nagradu ako ostvarite rezultate u starijoj kategoriji. To je smešno! Kakav pravilnik je potreban za genijalno dete – kaže Erdelji.

zimski dan do podne

Glupost je neuništiva. Vazda tako bilo, tako i ostalo. Ali kako istrpeti agresivnost ljudske gluposti? Kako isfiltrirati, kako kanalisati, kako preživeti stalne udare ljudske gluposti, zavisti, bezosećajnosti? Kako postati čovek-kameleon?

Hoću da se sklonim, da se sakrijem, zaklonim…hoću da ih ne vidim i ne čujem. Mission impossible. Previše ih je.

Onda hoću bar tri dana (sve u skladu sa onom narodskom “ej da mi je njegov mozak na tri dana, da se odmorim”) da se stopim sa okolinom. Da mi je na tri dana IQ oko stotke pa da malo manje vidim, čujem i osećam. Koji će mi moj više od stotke? Šta sam spektakularno postigla ovim što sam imala do sad? Ništa. I eto, bilo bi lepo živeti malo bez da vidim sve što sada vidim i bez da osećam sve što sada osećam.

konačno, torta

Photobucket

Obećala. Učinila. I nemoj neko da mi je rek’o da je slika mala! Ja ne umem bolje.

rez

CUT. Opsednuta sam zvučanjem i značenjem ove reči in ingliš.

Treba mi jedan. Rez. Cut. Kat. Sa kratkim i jasnim A.

Brz, jasan i precizan.

A onda da konačno krenem dalje.

Čegevarac

Već sam tamo negde pisala o dragom mi sinu komunisti-titoisti. Dečko i dalje tera svoju “politiku”: upija svaki istorijski podatak, sluša muziku kakvu nijedan njegov vršnjak ne sluša i tako dalje i tako bliže.

Bio na ekskurziji. Na ekskurziji organizovan maskenbal. Specijalno za tu priliku od kuće je odneo pionirsku kapu, staru policijsku bluzu i opasač. I pištolj, naravno. Jer on se morao maskirati u partizana. Ništa drugo nije dolazilo u obzir. Kući je došao sa diplomom za osvojeno prvo mesto na gore pomenutoj manifestaciji.

Ovih dana se ubeđuje sa mnom da Titovu sliku stavi na zid pored Svetog Nikole.

Sutra mu je rođendan. Dobila sam borbeni zadatak: na njegovoj torti mora biti velika crvena zvezda petokraka, a u njoj srp i čekić! Dobro, preživećemo i to – biće i petokraka i srp i čekić, pa makar ne spavala celu noć. To što ja ne mogu da se ofrkestim i skontam šta me snašlo i šta će me tek snaći, je samo moj problem.

Sinoć, dok na TV-u pričaju o izborima u SAD i Obami,

on kaže: “I ja ću biti pedsednik Amerike.”

Pogledam ga pa krenem: “Znaš, sine, ima tu par začkoljica…”,

a on dodaje: “A kada to postanem, onda ću da odzolujem Kubu.”

ŠTA ćeš da uradiš?”, pitam ga totalno zbunjena,

a on objašnjava: “Pa Kuba je u izolaciji, jel’ tako? E, ja ću da učinim da više ne bude u izolaciji! A onda ću da je pripojim Americi.”

Spominjao je i Rusiju i Kastra i neizostavnog Če Gevaru, ali ja dalje nisam mogla da ga pratim. U njemu definitivno čuči diktator.

majka hrabrost i njena deca

Cilj ovog sajta je prikupiti što više iskustava
iz srpskih porodilišta.

Zašto?

Zato što to niko do sada nije uradio.

Ako živite u Srbiji, nemoguće je da niste čuli bar jednu horor priču o nečijem porođaju. Pri tome uopšte nije bitno doba u kome su se ti porođaji dešavali – priče od pre 30 godina i priče iz prošle godine zapanjujuće su slične. I dok se rasprave o uzrocima bele kuge u Srbiji vrte oko toga koliko su današnje žene sebične i nespremne da rađaju jer ne žele izgubiti svoj komfor, ni država, ni mediji, ni ministarstvo zdravlja, ni nevladine organizacije, ni specijalizovani časopisi za roditelje – niko se ne usuđuje da priča o stanju u srpskim porodilištima.

Zašto?

Ne žele da plaše trudne žene i porodilje.

Da li ima razloga za strah?

Ima.

  • Žena koja kreće u porodilište mora biti spremna na tretman kakav verovatno nikad u životu nije imala. Ona u porodilištu biva potpuno dehumanizovana, postaje broj, ne pita se ni za šta, ne informiše se ni o čemu, od nje se očekuje da samo raširi noge i ćuti.

  • Nehumani bolnički protokoli neće voditi računa ni o njoj, ni o bebi, ni o tome šta je za njih dvoje najbolje, već za cilj imaju samo jedno: maksimalno pojednostaviti i smanjiti obim posla zdravstvenog osoblja, ne hajući ni pišljiva boba koliko će time izmaltretirati i majku i dete.

  • Nezainteresovano bolničko osoblje neće joj biti na raspolaganju kad god je to potrebno.

  • Neljudskost zdravstvenog osoblja izazvaće u njoj emocije koje su obrnuto proporcionalne radosti i ljubavi koju bi trebala osećati nakon rađanja deteta.

Treba li da žene poštedimo ovih informacija, kako bi ih poštedeli straha? Nije li strah majka mudrosti? Zar strah glavu ne čuva? Ne bi li, umesto izbegavanja izazivanja straha, u stvari valjalo otkloniti uzroke straha?

S nerealnim optimizmom da će iskustva iz srpskih porodilišta skupljena na jednom mestu možda uspeti da privuku pažnju javnosti, novinara, političara, nevladinih organizacija, časopisa za roditelje, ministarstva zdravlja u čijoj su nadležnosti i ostalih koji možda mogu pripomoći da se nešto pokrene i promeni, pozivam vas da ispričate svoju priču i potpišete Peticiju ministru zdravlja.

Nisam mogla da odolim…

…i da ne podelim sa vama ovo:

Šefovi se ponašaju isto kao i dominantni majmuni, obeležavajući teritoriju, učvršćujući autoritet i ističući svoju hijerarhijsku nadmoć, zaključili su istraživači sa Univerziteta u Novom Južnom Velsu u studiji o ponašanju ljudi na rukovodećim mestima u firmama.

Istraživanje je pokazalo da menadžeri uglavnom nose tamna odela sa košuljama i kravatama jarkih boja, kao što se dominantni mužjaci nekih vrsta majmuna razmeću nekim živo obojenim delovima svoje anatomije.

I dok u prirodi takvo ponašanje ima za cilj da zavede potencijalne partnerke, u kancelariji je cilj isticanje svog mesta u hijerarhiji.

„Oko 200 vrsta poznato je po nadmenom kočoperenju i udaranju u grudi. Homo sapiens evoluirao je pre više od dva miliona godina da bi postao plemenska vrsta sa izraženom hijerarhijom i sa te tačke gledišta ne razlikuje se mnogo od nekih životinjskih vrsta. Možda je takvo ponašanje upisano u našim genima“, objasnio je profesor Džefri Brejtvejt, jedan od organizatora istraživanja.

„Ljudi na rukovodećim mestima žele da imaju veće fotelje nego ostali iz njihovog tima, govore mnogo glasnije i često prekidaju svoje saradnike. Takođe češće koriste tehničke izraze i akronime kako bi zbunili sagovornike, navedeno je u studiji objavljenoj u časopisu „Australia’s journal of health organisation and management“.

„“Ono što smo otkrili je univerzalna tendencija na nivou moći, virilnosti i autoriteta kako kod čoveka, tako i kod životinja. Te tri karakteristike tesno su međusobno povezane“, istakao je u zaključku profesor Brejtvejt.

šećerna vodica

Pitam se, pitam se: da opet počnem pričom o kafi? Lepo je dan početi šoljom tople kafe. Ali jutros napravim strašan zajeb, pa umesto da spičim jedan sudoku dok je srčem, ja uključim tv. Neka ga i uključim. Ali kad umesto da prebacim na National Geographic ili nešto slično, ja pustim RTS i odgledam vesti – e, treba me ubiti! Ajd’ što sam ih gledala, preživela bih nekako krivoustu Jovanu u Jutarnjem Programu – nego sam ih i slušala. I čula. Pa mi onda došlo da današnji dan otpišem odmah posle prve kafe.

Autobus u Meksiku imao sudar sa slonom. Pravi sudar. Pravi slon. Preminuo vozač autobusa. Preminuo i slon.

Dvadesetdvogodišnji Finac koji je juče ubio desetoro ljudi je, po svemu sudeći, planirao taj napad od 2002. godine.

Širom zemlje Srbije pohapšeno njih desetak jerbo su ojadili neku banku za tričavih 3 miliona ojra.

FC Red Star – uprava, igrači i navijači nikako da se dogovore ko traži „pravdu za Uroša“, a ko ne. Žalosno je tražiti pravdu za nekoga ko je na veoma brutalan način zamalo ubio čoveka. Još žalosnije je što je taj neko osuđen na kaznu od 10 godina samo zato što je taj zamalo ubijeni čovek policajac. Pravda je verovatno negde na pola puta od minimalne do maksimalne kazne. Ali ovde su pravda i zakon vrlo relativne kategorije.

Umrla je Sonja Savić. Otišla je večita buntovnica očiju punih tuge. Drugi, mlađi, pamtiće je po nekim drugim ulogama, ali meni ostaje u sećanju kao Dečka. I ubuduće ću, kao i u poslednjih 20 godina, kada me neko nagazi reći samo ono njeno „Umri, drkadžijo!“

Eto. I prođe ovaj dan. Traljavo i konfuzno kao što je i počeo. Od prvih vesti pa do ovog časa ama baš ni zrna šećera da ga malo zasladi.

kakav radostan dan! nego, šta kaže prognoza, ka’ će sunce?

Ovih jutara, baš je teško progledati. Prvo se stresem od hladnoće, pa pomislim “samo još 5 minuta”. Tih 5 minuta pretvori se u pola sata, a odlazak na posao automatski postaje jurnjava. Dok jurim i žurim i kasnim na posao, pred očima mi samo šolja kafe…mmmm ma osetim njen miris u nozdrvama.

Juče ujutru, kuvam ja jaku slatku tursku po dolasku na posao, sipam je i zapalim prvu (!!!) cigaretu, a na kafi se napravio balončić. He, pa se setih kako mi jedan Vranjanac kaže kad vidi taj balončić: “Leleee, sestro, ala se neko zvera u tebe, vid’ kol’ke mu oči!” Prvo sam se nasmejala, ali onda udarih vrhom kažiprsta po mehuru i prešaltah se očas posla na patetiku. Šta ću, ne umem bolje, jer dan ranije su me gledale jedne lepe tužne oči…zapravo, gledali smo se. A kad me te oči tako pogledaju, osetim se…pa sad baš ne umem da nađem blažu reč, a teško mi da rečem tako nešto za sebe – osetim se kao govno. Kao šljam. U tim očima gasim žeđ, tu uzimam sve što mi treba. Ali dajem jako malo. Ne zato što ne želim, ne zato što ne umem, već prosto ne smem. A one strpljivo čekaju da ja pobedim svoje demone i tek ponekad dozvole da zasvetli iskra tuge u njima. Znam da će dočekati, znam da ću uspeti, znam da ću smeti, ali ta iskra me udari u najbolnije mesto i ja ne mogu a da ne pobesnim na sebe. I tada, umesto da zviznem sama sebi par šamara ili tresnem glavom u zid, ja se bacim u očajanje i tugujem i mrzim ceo svet, a najviše sebe. Jedina dobra stvar u svemu je što mi se to događa sve ređe i traje sve kraće nego ranije.

Eto, danas je već lep i radostan dan. Mada ptice ne pevaju “aleluja” i jes’ malo bilo kiše, sunca ni malo, prognoza promašena za desetak celzijusa (šta zna dete šta je 100 kila 🙂 ), ali meni osmeh sija umesto sunca i baš mi je lepo. Tako to biva kad otvoriš oči u 5:45 i vidiš da ti je u pola 6 stigao sms: “Pokrij se, hladno je. Nemoj da nazebeš!” pa se od srca nasmeješ i natenane, kod kuće, popiješ jutarnju kaficu i pripališ prvu cigaru.

pozdravi, želje i čestitke. i neke crtice. svakodnevna sranja.

U ponedeljak postala brojka u jednoj tužnoj statistici Vojvodine. A mogla je biti prosta priča. Nema veze. Nek ide život.

Danas sat vremena smišljala kako da detetu od 9 godina plastično objasnim kako da reši matematički problem koji ja umem da rešim samo postavljanjem dve jednačine sa dve nepoznate. Kupala se u sopstvenom znoju dok nisam uspela u svom naumu.

Juče nam teča poželeo srećan polazak u školu, sa malo zakašnjenja. Sad mi sa malim zakašnjenjem njemu kažemo “Hvala!”

Ziher kaže, svud me ima, samo me ovde nema. Taki mi horoskop ovih dana – u realu i u virtualu. Sad će opet da me bidne, nadam se.

Danas nebaždareni pita je li sve o.k. Njemu sa zakašnjenjem odgovaram da jeste. Lesi se vratila domu svome. I pokušava da sredi svinjac koji je nn lice napravilo u istom.

Pre 4 dana tražila, lično i personalno, da mi zbog dugovanja suspenduju nalog za wireless. Da se malo sklonim od monitora. Večeras, pokajnički, tražila da mi isti ponovo aktiviraju. ‘Oću li ja to da kakim ili neću? Pojma nemam.

Juče mog batu opljačkali na radnom mestu u menjačnici. Cifra za neke sitnica, al’ jebiga, ima nas i za koje nije. Gospodin vlasnik menjačnice imao samo jedno prosto pitanje: “Kada ćeš otplatiti te pare?” Jebem li mu sortu ludu, k’o da neko sedi na tol’kim parama! A ja lepo rekla bati da mu reče da će otplatiti, al’ da mora da ga prijavi nadležnim organima što godinu i po radi kod njega bez licence za menjača, neprijavljen, za bednih 10 tisuća RSD mesečno. Pa kad gospodin vlasnik menjačnice poplaća sve kazne i uplati poreze i doprinose za svo vreme i na to potroši cirka 3 puta više love nego što je pokradeno, onda može da se otplati dug. Sam mu lepo rekla, a?