jesam fino dete iz fine kuće, al’ nije ni meni maca pojela jezik

U realu, kada gosti krenu od mene pa kažu „E, mi smo bili, sad je red na tebe da dođeš“, meni se kosa digne na glavi, želudac napravi salto mortale, a mozak automatski te iste goste iz kategorije prijatelja prebaci u kategoriju namćora. A namćore ne volem. Ni u realu ni u virtualu.

Dok se u realu davim u govnima i pokušavam da se uhvatim za slamku spasa / za nečiju toplu ruku; dok pokušavam da dođem do vazduha, nemam baš mnogo volje i vremena da komentarišem sve što pročitam po blogovima. Naročito nemam volje da komentarišem postove tipa „ne patim od toga da budem u vrhu statistike“ – jer ako je nekome svako malo tema statistika, popularnost, komentari i tome slično, onda je jasno čime je opterećen.

Ne zanima me na koliko mesta me ima u blog rolu , tj. među prijateljima. Ne trudim se da ostavljam komentare na svakom jebenom postu koji pročitam kako bih „slučajno“ ostavila link do svoje stranice. Ne bakćem se tagovima i trackback-ovima, šta god oni značili.

Kad nekog zavolim, volim ga do koske, ali ne spavam pred monitorom da bih ispratila svaki njegov post. Kad me neko kupi pravim rečima i postupcima u pravo vreme, ne mora večito dokazivati da mi je prijatelj.

Revidiram spisak desno. Trebaju mi samo tri prečice do dragih ljudi. A kod njih ću se već snaći i pronaći putokaze do nekih drugih, zanimljivih ljudi i postova.

Na kraju krajeva, ovde sam dotrčala sve nogom u dupe za jednim matorim šmekerom i za jednim nebaždarenim čupavkom koji su jedini na svetu celom umeli da me nasmeju do suza onda kada niko drugi nije, onda kada sam mislila da će bore smejalice zauvek nestati sa mog lica. I koji su u šali uvek umeli da uvale vrlo ozbiljne reči i lupe mi po koju packu. Trčeći za njima, naletela sam i na jednog sa tužnim tirkiznim okama, koji je umeo satima da priča sa mnom o svemu i svačemu, a najviše da sluša i čuje ono što kažem. Kupiše me ta tri mangupa za ceo život. I tu nema više šta da se dokazuje i pokazuje.

poapsiše ljude na pravdi Boga

Mnogo mi se svidelo copy/paste. Bolje i to nego da vas davim patetikom koja mi baš ide od ruke ovijeh dana.

Devet Britanki koje su učestvovale u takmičenju u oralnom seksu na popularnom grčkom ostrvu Zakintos, terete se za prostituciju i završiće pred sudom. Osim njih privedeno je još 12 muškaraca, šest Grka i šest Engleza, uključujući i vlasnike bara u kom je takmičenje održano. Žene su se u baru na plaži Laganas takmičile u oralnom seksu, a ceo događaj je snimljen i okačen na internet. Muškarci su optuženi za nepristojno ponašanje.

kud plovi ovaj brod

Buba ne može da poveruje.

Evo vam copy/paste :

Amerikanac Tomas Biti prvi je muškarac u istoriji čovečanstva koji je rodio dete, izvestili su danas mediji. Biti (34), poznatiji kao „muškarac u blagoslovenom stanju”, rodio je zdravu devojčicu u nedelju u porodilištu u gradiću Bend, u američkoj saveznoj državi Oregon. „Jedino po čemu se razlikujem jeste to što ne mogu da dojim bebu, ali mnoge majke to ne mogu”, rekao je on. Biti je rođen kao žena po imenu Trejsi Lagondino, ali je hirurškom intervencijom promenio pol. Već godinama je u braku sa Nensi. Pošto se njegova supruga pre nekoliko godina podvrgla histerektomiji i ne može da ima decu, Biti, koji je zadržao ženske reproduktivne organe, rešio je problem tako što je odlučio da on ostane u drugom stanju putem veštačke oplodnje. „Biću otac mojoj kćerki, a Nensi će joj biti majka. Bićemo porodica”, kazao je tada Biti. (Tanjug)

Missim, šta reći???

kao da je bilo nekad

Pre neku noć, nema spavanja do tri ujutru. Iz fensi lokala dopire arlaukanje – malo Ceca, malo Seka, aspirini i ostalo, pa kao šlag na sve ne može nam niko ništa jači smo od sudbineeee (tu već zamišljam druga Portosa kako razbija čaše, flaše i ostalo). Slušam, pa sve nešto ne mogu da verujem da tamo vri od dečurlije (prosek godina 19, plafon). Zamišljam ih, polugole devojke, napaljene mladiće, a sve nacirkano, pa padaju u trans uz narodnjake u izvedbi ispodprosečnih tezgaroša (da ste samo čuli to mučenje, joooj, ko li je slaga da ume da peva?!)

Vrtim se ja tako po krevetu k’o na ražnju, sad već nije stvar u tome što mi smeta muzika, nego me bre muči pitanje šta se to desilo sa svima nama, pa i sa tom decom. Šta li će se tek desiti? Kako li će izgledati izlasci moje dece za desetak godina?

Eeeeeee, pa se setim svojih tinejdžerskih dana. Tamo nekog leta od pre cirka 15 godina. Kako je bilo lepo sedeti celu noć na trgu, slušati gitaru. Zapaliti prvu cigaretu i uz malo vina maštati pod zvezdanim nebom. Doživeti i deliti sa drugima prve radosti i prva razočaranja. I sve to u leviskama i starkama. Današnje devojke verovatno misle da je za Riplija (koji li je sad pa taj, a?) to što smo bili u patikama, majicama koje su pokrivale cela leđa, ramena i dekolte (pupak da i ne spominjemo), nenašminkani, neofarbani, nekvarcani. I to, što nam je bilo lepo tako.

A meni zacakle oči kad god pogledam u vedro letnje nebo. I u glavi čujem sweet child o’mine.

Sinoć je bilo mirno veče. Nije se čula muzika, već samo glasovi nekih momaka i ravnomerni udarci lopte. Pod uličnim svetlom i uz malu pomoć mesečine, nekoliko njih igralo je basket u ponoć. I ja zaspah sa osmehom na licu.

samo još ovaj put. i više nikad ne spominjem boo

Drug Ekser je bio jako ljut na wp. Nije mogao da uradi ne znam ti ja šta sve. Među svim tim nztjšs, nalazi se i ubacivanje muzike sa boo-a.

Ja nisam ‘tela da kažem za sebe da sam glupa (dojbro, nekad mi se desi da upalim na gurku, ali ipak upalim!), a on je rek’o za sebe da je glup (eno ga, sve boldirano piše po sred naslovne strane wp-a – bruka!). E sad, imam samo da izjavim da niko nije glup. Svetleo je par dana Ekser, a boga mi i ja i misterija je rešena. Muzikicu imamo.

Ali ja ne bih bila ja kad ne bih još malo kukala. Reč je o sledećem:

Volem da mi u postu bude neka pesma, ali baš u postu. Neka koja ide uz trenutno raspoloženje. E, ovdi to ne može i to ne zato što sam ja glupa, nego zbog loše internet veze. Eto zato boo neće da radi nikako drukče nego preko linka. A ja neću link. Sam baksuz, a? Nema veze. Rekoh zbogom boo-u i uzeh ono što se nudi. Box je tu, pa će se menja muzika u skladu sa mojim žutim minutama.

Doduše, box je bio tu danas dok sam bila na poslu, sad ga niđe ne vidim. Maločas mi iskoči nešto i kaže nekakav spy ga blokirao! Jel ga vidi neko?

evo i mene, pa kud puklo…

Your new WordPress.com blog has been successfully set up.

E pa dobro ja došla i bolje vas našla. I dalje mi se nič ne sviđa wp (dobro ajde, sviđa mi se, al malkice i to samo jerbo ima nekih dragih ljudi), al pošto sam radoznala i bandoglava ima da ga istražim, proučim i naučim sve gluposti. Nemo niki da se nudi da meće štogod u moje ime! Dajte mi fore par dana. Može, jel da?

Lep dan danas. Nigde oblačka, ptičice cvrkuću, a Buba vam je sva lepršava (u jbt, ko me ne zna pomislio bi da sam pero kategorija- ok, lepršam, al figurativno)

Malim čegevarcima počeo raspust, ne mož čovek da ih uhvati ni za početak ni za kraj. Taman mi dođe do mozga da je jedan tu, a drugi tamo, a oni se javljaju sa informacijama o novim koordinatama. Sad mi milo što živim na selu, ne štrecam se zbog svakakvih gluposti, pa puštam decu da vilene po ulici i igralištima, na biciklama ili bez njih, po ceo bogovetni dan. Uz minimum moje kontrole.

Al što mi juče skratiše život, e to ću vam sve kazati :

Partizan: Mama, mislim da imam žuticu, odmah dođi kući!!!

Bubac: Ne mogu da dođem, sine, na poslu sam. A zašto to misliš? (mali partizan je nadaleko poznat kao hipohondar, prim.aut.)

Partizan: Sve mi nešto žuto po rukama, ne može da se opere. Dođi mama, molim te (mali partizan počinje da plače)

Bubac: Nemoj sine plakati. Nije to ništa, nečim si se umazao. Hajde probaj da se setiš šta si dirao pa su ti žute ruke? Ne brini, kad dođem kući sve ćemo srediti.

Mali partizan nastavlja da plače i prekida vezu. Posle 10 minuta ponovo zove.

Partizan: Mama, bata je razbio ono staklo, znaš ono na vratima.

(jbt, pa to staklo ima bar 60×120 cm i debelo je, ma duplo je – panikaaaa!)

Bubac (mirno i staloženo): Sine, a jel se bata posekao?

Partizan: Jeste, mama. Po ruci. Ide mu krv. A staklo je skroz razbijeno.

(Po ruci?! A gde na ruci? Koliko? Šta sad?)

Bubac: Zovi tatu da dođe. I odmah mi javi da li si ga našao i da li dolazi.

Posle par minuta javlja da će tata doći. Pričam sa detetom sve dok ovaj ne dođe. Kad je došao i video šta je u pitanju, govori mi da je sve u redu.

Kad sam došla s posla, zatičem sledeće:

-starijem sinu su dlanovi žuti/oker/braon/jebem li ga koja je boja, jer je dirao ogradu na terasi

-mlađi sin ima posekotinu na podlaktici za koju ti treba mikroskop il u najmanju ruku lupa da bi je ugledao. Prosto rečeno, da ne poveruješ da je tu uopšte i potekla krv

-na spavaćoj sobi su vrata kroz koja sasvim normalno prolazim i kada su zatvorena.

Au, udavih. Za prvi put i previše, a?