šećerna vodica

Pitam se, pitam se: da opet počnem pričom o kafi? Lepo je dan početi šoljom tople kafe. Ali jutros napravim strašan zajeb, pa umesto da spičim jedan sudoku dok je srčem, ja uključim tv. Neka ga i uključim. Ali kad umesto da prebacim na National Geographic ili nešto slično, ja pustim RTS i odgledam vesti – e, treba me ubiti! Ajd’ što sam ih gledala, preživela bih nekako krivoustu Jovanu u Jutarnjem Programu – nego sam ih i slušala. I čula. Pa mi onda došlo da današnji dan otpišem odmah posle prve kafe.

Autobus u Meksiku imao sudar sa slonom. Pravi sudar. Pravi slon. Preminuo vozač autobusa. Preminuo i slon.

Dvadesetdvogodišnji Finac koji je juče ubio desetoro ljudi je, po svemu sudeći, planirao taj napad od 2002. godine.

Širom zemlje Srbije pohapšeno njih desetak jerbo su ojadili neku banku za tričavih 3 miliona ojra.

FC Red Star – uprava, igrači i navijači nikako da se dogovore ko traži „pravdu za Uroša“, a ko ne. Žalosno je tražiti pravdu za nekoga ko je na veoma brutalan način zamalo ubio čoveka. Još žalosnije je što je taj neko osuđen na kaznu od 10 godina samo zato što je taj zamalo ubijeni čovek policajac. Pravda je verovatno negde na pola puta od minimalne do maksimalne kazne. Ali ovde su pravda i zakon vrlo relativne kategorije.

Umrla je Sonja Savić. Otišla je večita buntovnica očiju punih tuge. Drugi, mlađi, pamtiće je po nekim drugim ulogama, ali meni ostaje u sećanju kao Dečka. I ubuduće ću, kao i u poslednjih 20 godina, kada me neko nagazi reći samo ono njeno „Umri, drkadžijo!“

Eto. I prođe ovaj dan. Traljavo i konfuzno kao što je i počeo. Od prvih vesti pa do ovog časa ama baš ni zrna šećera da ga malo zasladi.