kakav radostan dan! nego, šta kaže prognoza, ka’ će sunce?

Ovih jutara, baš je teško progledati. Prvo se stresem od hladnoće, pa pomislim “samo još 5 minuta”. Tih 5 minuta pretvori se u pola sata, a odlazak na posao automatski postaje jurnjava. Dok jurim i žurim i kasnim na posao, pred očima mi samo šolja kafe…mmmm ma osetim njen miris u nozdrvama.

Juče ujutru, kuvam ja jaku slatku tursku po dolasku na posao, sipam je i zapalim prvu (!!!) cigaretu, a na kafi se napravio balončić. He, pa se setih kako mi jedan Vranjanac kaže kad vidi taj balončić: “Leleee, sestro, ala se neko zvera u tebe, vid’ kol’ke mu oči!” Prvo sam se nasmejala, ali onda udarih vrhom kažiprsta po mehuru i prešaltah se očas posla na patetiku. Šta ću, ne umem bolje, jer dan ranije su me gledale jedne lepe tužne oči…zapravo, gledali smo se. A kad me te oči tako pogledaju, osetim se…pa sad baš ne umem da nađem blažu reč, a teško mi da rečem tako nešto za sebe – osetim se kao govno. Kao šljam. U tim očima gasim žeđ, tu uzimam sve što mi treba. Ali dajem jako malo. Ne zato što ne želim, ne zato što ne umem, već prosto ne smem. A one strpljivo čekaju da ja pobedim svoje demone i tek ponekad dozvole da zasvetli iskra tuge u njima. Znam da će dočekati, znam da ću uspeti, znam da ću smeti, ali ta iskra me udari u najbolnije mesto i ja ne mogu a da ne pobesnim na sebe. I tada, umesto da zviznem sama sebi par šamara ili tresnem glavom u zid, ja se bacim u očajanje i tugujem i mrzim ceo svet, a najviše sebe. Jedina dobra stvar u svemu je što mi se to događa sve ređe i traje sve kraće nego ranije.

Eto, danas je već lep i radostan dan. Mada ptice ne pevaju “aleluja” i jes’ malo bilo kiše, sunca ni malo, prognoza promašena za desetak celzijusa (šta zna dete šta je 100 kila ), ali meni osmeh sija umesto sunca i baš mi je lepo. Tako to biva kad otvoriš oči u 5:45 i vidiš da ti je u pola 6 stigao sms: “Pokrij se, hladno je. Nemoj da nazebeš!” pa se od srca nasmeješ i natenane, kod kuće, popiješ jutarnju kaficu i pripališ prvu cigaru.